Kajanje jedne polovine klupka ljubavi (II deo)
-Jutros sam se probudio sasvim nesvestan činjenica koje su
kaskale za mnom ovih poslednjih par dana. U trenutku budjenja imao sam osećaj kao da je
taj gorak ukus u mojim ustima samo posledica jednog lošeg sna- ništa više od
toga. Medjutim, tihi i nesigurni zvuci violon čela vratili su me na sam početak
moje spoznaje. Ovo je bio početak kraja. I ja nisam mogao, ili samo nisam umeo
da učinim ništa kako bih usporio ono što je u ovom trenutku već delovalo
neizbežno. Kraj.
-I dok tako sedim na ivici našeg, sada prevelikog bračnog kreveta, slušam
melodije koje proizvode njene ruke, i njen um.
Smejem se u sebi jer se sećam njenog pitkog glasa pre mnogo godina kako
mi priča o svom instrumentu.
-Pitaš zašto baš violončelo?-
-Da, pitam! Zar nije violina više nekako
ženski instrument od violončela? A i kako ga zaboga nosiš sa sobom po cele
dane! -
-Violina je krhka, suviše krhka za moje ruke. Imam osećaj da ako bih je
ispustila, jednostavno bi nestala u milion sitnih komadića! Ja volim violončelo jer je prkosno, čvrsto i snažno. Njegovi tonovi su puni i oštri. Dok ga
držim u rukama osećam njegove vibracije, i sa svakim započetim tonom se divim
istrajnošću njegovih nota. Violina nije takva. Zvuci koje violina proizvodi su
tanki i opojni. Za nekoga ko je površan
njen zvuk je pitak i lep. Ali jedino što ja čujem u njemu jeste nesigurnost i
strah. Kao da je stalno na ivici ponora, i najmanja greška bi mogla dovesti do
padanja. Do pucanja tonova, prekida melodije.-
-Dakle, ono što želiš da mi kažeš je da je svirati violončelo lakše nego
svirati violinu?-
-Ne! To nije ono što sam ja rekla! Slušaš li me uopšte? Nisam govorila o
stepenu težine savladavanja jednog instrumenta. Govorila sam o duhovnom
stapanju jednog instrumenta sa njegovim izvodjačem. Ja sam suviše čvrsta i
nedovoljno nežna da bih svirala violinu. Moja energija bi dosegla vrhunac i ne
bih umela da je kanališem i usmerim na pravi način. Moji tonovi bi pucali,
melodija bi bila isprekidana, i uništila bih svaku čar tog nežnog instrumenta.
Ali violončelo je jedna druga priča. Ono upija moju energiju i svojim
vibracijama je kanališe i usmerava na tačno pravi način. Shvataš li sada?-
-Moram vam priznati da je nisam baš shvatao, sve do sada.
Violončelo je sada u njenim rukama zvučalo poput violine. Nije bilo te snažne
energije koja bi je svih ovih godina toliko snažno ispunila, da bi već pri
samom ulasku u prostoriju svi ostali zatečeni njenom aurom koja je isijavala.
Iako je sa ovog mesta nisam mogao videti, već samo čuti, mogao sam osetiti
njenu prozirnost i bledu senku onoga što je nekada bila njena aura.
-Nisam mogao a da ne pomislim.. Šta sam joj to učinio?!
Kajanje jedne polovine klupka ljubavi
-Šta sam to učinio?!
-Do pre par sati je ceo moj život bio u potpunosti isplaniran- ja i ona do
kraja. A šta sada?
I da joj nikada ne priznam, ja ću znati, a to je već sasvim dovoljno da se san
o „zauvek“ jednom za svagda rasprši pred
mojim očima!
-Zar je ona to zaslužila? Dakako da nije, ali vreme je uzelo svoj danak, ona
mora da je toga već i sama svesna.. O ma šta ja to zaboga govorim! Ona je sve
što sam ikada poznavao! Sve što sam saznao o ženama, o njihovoj nežnosti,
toplini, pa i o njihov agresivnosti i posesivnosti, saznao sam učeći kroz nju-
od nje.
-Stid me je i da gledam svoj odraz na ovom vlažnom pločniku. To više nisu moje
oči, to su oči izdajice, pokleknulog borca!
-Kada sam se u OVO pretvorio? Da li kada smo pristali na društvene norme i
odlučili da brak bude naš izbor nakon 30te, jer do tada šatro treba iživeti
svoju mladost? Da li kada je ona prihvatila posao u Beogradu i rekla mi kako će
sve ostati isto? Ili sam ovo svirepo čudovište postao onog dana kada je odbila
da vodi ljubav sa mnom treći put zaredom?
-Više ni sam ne znam ko je i za šta kriv, mada to nije ni bitno. Sada više
nije. Tihe reči i pogrešne odluke se oćute, ali prevara- to je greh. Iako do nje
ne bi došlo da su odluke bile ispravne ili da su reči bile glasne, krivica je
sada moja, jer je prevara bila moja.
-Koliko je to uopšte fer? Prema njoj, i prema meni.
-Više ni u šta nisam siguran. Noge mi klecaju zbog kilometara i kilometara koje
sam prešao tražeći utehu i objašnjenje. Analizirajući svaki segment naše veze,
a zatim našeg braka, došao sam do užasnog otkrića. Društvene norme koje su nas
vodile, koje su nas usmeravale na „ispravne“ odluke, oterale su nas u
ništavilo. Nisu dopuštale našoj ljubavi da se izvija, da se uzdiže, da raste..
Da se pokoleba, a onda opet uzdiže i raste. Naši ciljevi, želje i stremljenja
se nisu razvijala u istom pravcu, već jedni ka drugima, preklapajući se,
uništavajući jedni druge i čineći jedno klupko neostvarenih želja, sputanih
ciljeva i nedodirljivih stremljenja. Postali smo klupko.
I dok Sunce polako izranja na površinu i greje moje bledo i od suza vlažno
lice, ja shvatam da nijedno svitanje više neće biti isto. Nijedno juče, nijedno
danas, i nijedno sutra. U ovom tihom kajanju, putem klupka ja se vraćam njoj.
