Svoja

Kajanje jedne polovine klupka ljubavi

-Šta sam to učinio?!
-Do pre par sati je ceo moj život bio u potpunosti isplaniran- ja i ona do kraja.  A šta sada?
I da joj nikada ne priznam, ja ću znati, a to je već sasvim dovoljno da se san o „zauvek“  jednom za svagda rasprši pred mojim očima!
-Zar je ona to zaslužila? Dakako da nije, ali vreme je uzelo svoj danak, ona mora da je toga već i sama svesna.. O ma šta ja to zaboga govorim! Ona je sve što sam ikada poznavao! Sve što sam saznao o ženama, o njihovoj nežnosti, toplini, pa i o njihov agresivnosti i posesivnosti, saznao sam učeći kroz nju- od nje.
-Stid me je i da gledam svoj odraz na ovom vlažnom pločniku. To više nisu moje oči, to su oči izdajice, pokleknulog borca!
-Kada sam se u OVO pretvorio? Da li kada smo pristali na društvene norme i odlučili da brak bude naš izbor nakon 30te, jer do tada šatro treba iživeti svoju mladost? Da li kada je ona prihvatila posao u Beogradu i rekla mi kako će sve ostati isto? Ili sam ovo svirepo čudovište postao onog dana kada je odbila da vodi ljubav sa mnom treći put zaredom?
-Više ni sam ne znam ko je i za šta kriv, mada to nije ni bitno. Sada više nije. Tihe reči i pogrešne odluke se oćute, ali prevara- to je greh. Iako do nje ne bi došlo da su odluke bile ispravne ili da su reči bile glasne, krivica je sada moja, jer je prevara bila moja.
-Koliko je to uopšte fer? Prema njoj, i prema meni.
-Više ni u šta nisam siguran. Noge mi klecaju zbog kilometara i kilometara koje sam prešao tražeći utehu i objašnjenje. Analizirajući svaki segment naše veze, a zatim našeg braka, došao sam do užasnog otkrića. Društvene norme koje su nas vodile, koje su nas usmeravale na „ispravne“ odluke, oterale su nas u ništavilo. Nisu dopuštale našoj ljubavi da se izvija, da se uzdiže, da raste.. Da se pokoleba, a onda opet uzdiže i raste. Naši ciljevi, želje i stremljenja se nisu razvijala u istom pravcu, već jedni ka drugima, preklapajući se, uništavajući jedni druge i čineći jedno klupko neostvarenih želja, sputanih ciljeva i nedodirljivih stremljenja. Postali smo klupko.
I dok Sunce polako izranja na površinu i greje moje bledo i od suza vlažno lice, ja shvatam da nijedno svitanje više neće biti isto. Nijedno juče, nijedno danas, i nijedno sutra. U ovom tihom kajanju, putem klupka ja se vraćam njoj.