Svoja

Zatvori oči mila.

Noć je bila hladna. Jedna od onih što nas tera da brže hodamo, i što pre stignemo na svoje odredište. Medjutim, u isto vreme kao da nas usporava svojom hladnoćom i čini da nam se put do odredišta izduži toliko da počnemo da sumnjamo hoćemo li ikada do njega i stići. U momentu dok su mi ove misli prolazile kroz glavu, osećala sam kako mi mraz nagriza donju usnu, vrat, prste na rukama i stopala i iako sam znala da moje želje treba da budu usmerene daleko od odredišta ka kojem sam nemo koračala, moja jedina želja u tom momentu je bila da što pre stignem tamo i ugrejem svoje obamrlo telo. Oko mene je bilo toliko ljudi- neke sam znala iz vidjenja, a neke sam sada prvi put videla. Iako smo delili istu sudbinu, u tom momentu niko nije pričao. Niko nikoga nije gledao u oči, već striktno preda se. Jedino što sam mogla čuti bili su dečiji radoznali i ustreptali glasovi koji ne bi bili zadovoljni ni jednim odgovorom koji bi im bio ponudjen. Odjednom sam osetila nečiju hladnu ruku kako dodiruje moju. Taj dodir nisam osetila u potpunosti, jer moja ruka kao da više nije bila moja, već samo neki predmet zakačen za moje telo. Taj dodir je bio čudan, i nekako prijatan posle toliko dana mentalne samoće.
„Zdravo.. Znaš li gde mi je mama? Ja.. Ja zaista ne znam.. Samo je nestala, i ne mogu da je nadjem. Možeš li mi pomoći da je nadjem?“ – upitao me je tanani glasić jedne male osobe. Isprva nisam mogla da shvatim da li je u pitanju dečak ili devojčica, jer smo svi nosili ista, prljava, pocepana, prugasta odela čiji je izgled upotpunjavala kratko ošišana kosa. U tom trenutku me je pogledala svojim crnim očima koje su isijavale tu iskrenu dečiju ljubav, i u momentu sam shvatila da je u pitanju jedna mala, otudjena devojčica. Nisam znala kako da joj odgovorim na pitanje, jer sam i sama znala da od mog odgovora ne bi dobila ništa što bi je smirilo ili oraspoložilo. Naprotiv, samo bih je uplašila što bi neminovno dovelo do njenog gorkog plakanja, koje bi je nepovratno odvelo u smrt. Zato sam odlučila da je slažem..
„Ššš tiho. Dodji kod mene. Tvoja mama mi je rekla da brinem o tebi, dok se ona ne vrati… Znaš, rekla mi je da će doći ali da ti moraš biti tiha i poslušna.. Shvataš? „ – zaista nisam umela sa decom.  Nikada nisam imala priliku da imam jedno, a sve više mi je postajalo jasno da je nikada neću ni dobiti. Zato sam odlučila da prihvatim ono što mi Bog nudi..
„Ja sam Rahela. Znam da ti nedostaje mama.. I da ti je hladno.. Ali, hm, hajde da pevamo? Ali tiho, u sebi..  Ne naglas. Ta pesma će biti naša tajna.. Hajde. . „
I dok su nam pahuljice padale na gole glave i kvasile nam ono malo kose što je na njima ostalo, spirale su strah i beznadje u kojim smo se kupali. Osećala sam toplinu te male ruke u mojoj koja me je sa vremena na vreme stisnula jače, a zatim i ja nju, da joj uzvratim- to je značilo da smo dobro.
Pred zoru smo stigli u Birkenau. Bio je to najveći posed koji sam u životu videla. Bio je ogroman i zastrašujuć već na prvi pogled. Izvijao se nad nama stvarajući neprijatan osećaj u našim praznim stomacima. Znala sam da je ovo poslednje mesto koje ću videti u svom životu, ali ljubav koja je poput puzavice obavila moje srce, na pomisao smrti ove malene devojčice, stiskala ga je sve jače i jače, terajući ga da ispušta gorke tečnosti koje su me trovale iznutra ka napolje.
Zvala se Eva. Bila je malena, jedva da je imala 5 godina. Zapravo nije ni bila svesna gde se nalazi, i zašto. Mada, moram priznati da niko od nas nije suštinski shvatao zašto. Sve smo mi znali teorijski, to nam niko nije morao reći. Ali mi nismo želeli odgovor od bilo koga. Mi smo žudeli za odgovorom od Boga samog. Zašto?! Zašto svi mi?! Zašto baš mi?! Zar su oni toliko bolji od nas?! Pa čak i da jesu, zašto ovaj moj nedugi život dobija smisao tek sada, kada je već na samom izmaku?!
Mislim da kada bi se naše misli i naša pitanja, koja smo sami sebi postavljali iz dana u dan, mogla čuti naglas.. Mislim da bi se onda još hiljadama godina kasnije mogli čuti vapaji naših ogorčenih duša koje su na sebi, od samog rodjenja, imale rok trajanja. Dani su prolazili, i jedino što smo mogli bilo je da činimo šta nam se kaže. Uveče, kada bismo mogli da spavamo, pričala bih joj priče do duboko u noć jer joj je sve teže bilo da zaspi. Pričala bih joj priče o svetu koji se nalazi iza ovih zidina, o svetu koji diše i živi, o svetu koji čeka na nju.  Pričala bih joj o ljubavi i sreći. O dobroti drugih ljudi. Pričala sam joj o svemu što nikada nije doživela, i što verovatno nikada i neće. Stezalo me je u grudima na svaku ružnu pomisao, ali sam to vešto skrivala blagim osmehom.  Vreme je prolazilo, ali nam je vremena isto tako i ponestajalo. Prošlo je tačno dva meseca od kako smo stigli ovde i novi ljudi su pristizali. Bilo nas je previše. Gomilali su nas kao stoku, i puštali nas da se guramo, borimo i trunemo u sopstvenoj prljavštini i teskobi.  Znala sam da nam se kraj bliži. Osećala sam to u celoj sebi, i u srcu i u malom prstu na nozi. Osećala sam to toliko jako da sam mogla taj osećaj i nacrtati i obojiti.
Jednog dana su nas samo pokupili pod izgovorom da treba da se okupamo.
„Ajde brže malo! Vidite kako ste prljavi! Neću ni da vas pipnem! „- urlali su na nas i gurali nas sa svih strana. Ja sam držala Evu za ruku i pričala joj :
„Eva, to nije obično kupanje, znaš? Vidi.. mi ćemo sada tamo da udjemo.. Da, da.. svi ćemo biti zajedno. Neću te pustiti.. Ali, Eva, to je čarobna voda. Nećeš je ni osetiti na svojoj koži ali ima jedna tajna.. Ako zatvoriš oči i jako, jako poželiš da nestaneš odavde i vidiš svoju mamu, ta čarobna voda će ti pomoći mila, znaš.. Dakle, kada udjemo, nemoj da mi pustiš ruku, samo me čvrsto drži i zatvori oči i jako, jako zaželi da nestanemo. Važi? „
U toj silnoj gužvi, borila sam se da me ne razdvoje od nje svim silama svog bića. Neki su me grebali, a drugi su me grizli, ali ja je nisam pustila. Kada su nas sve stavili u tu prostoriju sa tuševima, zatvorili su vrata sa velikom bukom. Odjednom je počelo da se čuje nešto čudno, ali ja sam znala da je to gas.
„Rahela, jel sad? Jel sad da zatvorim oči?“- pitala me je radosno.
„Da, mila.. Sad.“

Dve vrste ljubavi.

Čula sam da postoje dve vrste ljubavi. Ona jedna koja počne vatreno, na prvi pogled ili drugi već, i ne prestaje tako dugo. Drži nas budnim noćima, tera nas da mislimo samo o njoj, o toj ljubavi koja izgara u nama. I ona druga. Ona koja protiče kraj nas možda čak i godinama sasvim neprimetno, a onda odjednom shvatimo kako se svih tih godina, ista, gnezdila u nama tiho i sporo, bez našeg znanja. I najednom kada dostigne svoju granicu, i kada ne može da raste više- ona nas osvesti. Shvatimo gde pripadamo, kome i zašto. I više ne možemo da smislimo naš život bez te ljubavi iako o njoj nismo ni mislili.
Kada sam se udala nikada nisam mislila da ću ga voleti. On je za mene bio samo izbor mojih roditelja, neko ko je hteo da uzme jadnicu poput mene bez ikakvog miraza. Ko je on? I zašto je hteo da me uzme za ženu ako time ništa nije dobio? Plašila sam ga se. Bio je jedini kojem sam se mogla obratiti nakon što me je otac predao njemu, a ja sam ga se plašila i to me je činilo umornom od života. Zašto ja?! Zašto sam rodjena u ovo vreme, i na ovom mestu u kojem ne mogu da biram želim li nešto drugo od života do onog što mi je on sam nametnuo?! U svim tim mislima gubila sam sebe, i previše toga sam želela da znam. Želela sam da svom životu dodam neki značaj time što bih shvatila zašto. I što sam više pitanja postavljala to sam nailazila na sve više praznina i sve više neznanja koja su me ispunjavala i činila me praznom. Paradoks zar ne? Izgubila sam pet godina svog života želeći da shvatim zašto sam morala da se udam sa petnaest godina za čoveka kojeg nisam volela, i kojeg moje srce nije izabralo. Iako mu po pravilu nisam smela uskratiti ništa, on ništa nije ni tražio. Pustio me je da tražim svoje odgovore jer je znao da me oni neće odvesti nikuda. Kada su bes i razočarenje zbog onoga što mi je učinjeno prošli, došao je mir. Nisam znala odakle je došao, i zašto se zadržao baš u meni ali bio je tu, i ja sam ga prihvatila. Tada je počeo više da mi prilazi. On. Idalje ništa nije tražio, ali je bio tu, oko mene. Rekao bi koju lepu reč. Učinio nešto lepo. Doneo cvet u kuću i ostavio ga tamo gde bih ga samo ja videla. Kada bih sedela snuždeno, sapleo bi se kao slučajno i pao baš pred moje noge a onda krajičkom oka tražio moj smešak. U početku sam ga skrivala, ali naposletku sam morala da popustim. Bilo je jače od mene. Za sve to vreme koje smo proveli u istom domu razgovarali smo samo o stvarima koje su bile nužne. Nije puno pitao, ja nisam puno pričala. Imala sam par devojaka iz sela koje su rado dolazile kada on ne bi bio tu po par dana. Slušala sam njihove priče, lečila njihove rane i tešila ih kada bi došle sa modricama po licu. Nikada do tada nisam shvatala šta sve muževi mogu da učine a da ih za to niko ne okrivi. Jecale su mi sa glavom pognutom i postavljenom na moje krilo koliko sam srećna što imam Njega. Što me ne tuče. Što me ne tera da radim stvari koje ne želim. O cveću i lepim rečima nisam smela da im pričam jer bih se osećala kao nezahvalna žena. Ali oduvek sam razmišljala kako ne trebamo krojiti svoj život gledajući na to kako može biti gori od onoga kakav jeste. Možda sam ipak postavljala previsoke ciljeve.
Jedan dan me je pozvao da razgovaramo. Nisam očekivala da će mi reći nešto bitno jer je naš odnos oduvek bio takav. On bi me pitao da razgovaramo, i ja bih ga saslušala. Zatim bi on otišao da obavlja stvari koje muževi rade a ja bih radila ono što mi je rekao- spremala po kući, kuvala, čistila i jednostavno bila žena. Medjutim, ovaj razgovor je bio drugačiji. Rekao mi je da više ne može ovako. Rekao mi je da je bio dovoljno strpljiv, i da nikada nije želeo da me povredi, već samo da me voli, onako kako samo muškarac može voleti ženu. Ali da misli da me samo povredjuje, i da je zato odlučio da ode. Te reči nisu bile nešto posebno složene ili romantično izrečene, ali u tome i nije bila suština. Značaj koji su te reči imale bio je mnogo veći od bilo koje poezije koju bi mi ijedan pisac izrekao. Osetila sam u sebi bujice nekih stranih osećanja koja do tada nisam poznavala. Bila je to radost, pomešana sa čudjenjem i rekla bih sa malo ljubavi. Zatim mi je srce počelo lupati silovito dok je on polako ustajao i spremao se da krene. Osećala sam kako moje srce više ne pumpa samo krv, već ljubav. Čistu i iskonsku ljubav koja je prelivala moju unutrašnju čašu. Neobuzdanu ljubav koja se rečima ne može dovoljno opisati, niti instrumentom odsvirati, niti četkicom nacrtati. To neobjašnjivo osećanje pelo mi se uz grlo dok je on polako koračao ka vratima. Kada je dodirnuo bravu iz mene je izletelo, odjednom, sasvim nenadano.. Nisam to želela da kažem. Nisam mislila da ću to ikada reći, ali je bila istina. To je bila jedina istina koju znam. To je bila istina koja ga je zadržala.  Rekla sam mu:

„Volim te.“

1914.

10 januar 1914. Albanska obala.

Bože, ko bi rekao da ću ikada završiti ovde? Pre samo par meseci bio sam običan seljak zadužen za svoju ženu i svoj dom, a šta sam sada? Ne bih mogao ni sam sebi da odgovorim na ovo pitanje jer mislim da nisam stručan da objektivno sagledam šta sam i ko sam u ovom trenutku. Nisam ni mrtav a nisam ni živ. Možda spavam? Ni ta mogućnost nije isključena sa obzirom na to da je poslednja lepa uspomena koja stoji urezana u mom sećanju upravo ona na jutro pre nego što sam mobilisan. Možda sam jednostavno utonuo u san tada, i ova noćna mora nikako da se završi. I ovaj miris me nekako podseća na to jutro, s tim da je mnogo hladnije i da ovo mesto uopšte ne podseća na moj dom. Nisam zapravo ni siguran koji je to miris koji me podseća na to jutro, ili se to moj mozak poigrava sa mnom želeći da me ubedi da je sve ovo samo ružan san. Oh kako bih sada želeo da osetim njene tople grudi kako se privijaju uz mene. Kako me greju i hrane svojim slatkim mirisom. Voleo bih da osetim miris te zgužvane postelje koja miriše na nas, i našu ljubav. I uopšte, šta je ljubav sada do puko sećanje na neki drugi život u kojem je ona imala smisao? Sada mi o ljubavi i ne vredi da razmišljam jer ja više nisam muškarac koji ljubav može da da. Moje kosti prevučene kožom ne mogu da je zagrle i ugreju niti to može moja duša. Ja sada predstavljam samo kostur onoga što sam nekada bio i što sam mogao da pružim. Sedim na ovoj obali otudjen od svega što me okružuje pa i od samog sebe. Oko mene ima hiljade njih koji su sa mnom preživeli istu golgotu sa nadom da će kada stignemo ovde napokon biti kraj naših patnji. Morali smo da verujemo u nešto što se sada čini sasvim besmislenim. Ne bih znao kako da opišem tu nadu a ni njenu besmislenost jer to nije nešto što se oseća često. To je nada koja se budi u svakom čoveku kada iz njega nestane sva suština. Kada iz njega nestane sav smisao i sve što mu je bilo drago i vredno. Tada se budi ta nada koja nas održava dan za danom dok koračamo korak po korak ka nečemu što je možda besmisleno, ali dokle god koračamo mi smo živi. Mi postojimo. Negde van domašaja ikakve emocije, i van bilo kakvog života koji smo nekada poznavali ali postojimo. Nismo mrtvi. I zato nastavljamo da verujemo da je i besmislen cilj bolji od nemanja istog.

17 januar 1914. Albanska obala.

Čuo sam da će napokon doći po nas. Više ne znam ni ko, ni kada, jer u ovakvim trenucima više ne veruješ nikome. Ispomoć je davno trebala da stigne, ali sve što smo do sada videli bilo je još gladi i smrti koje je i pre toga bilo na pretek. Možda je ovo samo još jedno lažno obećanje koje treba da nam zavara oči i posluži kao grančica nade za koju treba da se uhvatimo dok se gušimo u gladi, bolesti i gorčini. Načuo sam da će nas voditi na različita mesta, i u mom besmislenom životu se pojavio još jedan cilj. Postojale su dve mogućnosti od koje ja nisam znao da izaberem pravu. Nije da sam se pitao gde bih želeo da odem, ali i da imam tu mogućnost nisam siguran da bih znao šta da izaberem. Ostrvo Vido sam čuo da zovu Ostrvo smrti. Govore da tamo šalju one koji će samo u Bogu pronaći zdravlje i spas jer ih u ovom životu neće više naći. Pričaju o tome kako se tamo nalazi bolnica, ali rane nas peku i svrbe. Bole nas iznutra jer smo davno prešli prag spoljašnje boli koju možemo da izdržimo. Boli nas nepravda i tuga što jedini cilj koji nam je dat u ovom životu, jer su nam svi drugi bili istrgnuti iz ruku, ne možemo da dostignemo. Ne možemo da odbranimo zemlju koja je naša, već iz nje bežimo. Naše misli se vraćaju u naša sela i naše domove i prekrivaju ih velom ljubavi da ih čuva dok se u njih ponovo ne vratimo. Mi znamo da oni više davno ne postoje, ali ta vera je u nama i dokle god ona postoji, postojaćemo i mi. Ostrvo spasa, odnosno Krf bilo je druga mogućnost. Počeo sam da razmišljam šta bi mi ono donelo. Oporavak- da. Ali šta posle? Još rata? Još patnje? I dokle? I zašto? Čiji rat mi vodimo?! Za interese nekih drugih koji se kriju u velikim prestonicama i potpisuju ugovore, komandujući nam kao svojim pijunima?! Ovo je igra za velike, a ja sam toliko malen da ne mogu ni da je zamislim u njenoj celini. I nisam jedini. Opet se u meni budi onaj bes i želja da im pokažem koliki sam ja čovek zapravo. Koliko sam snažan i koliko se varaju! Ali ja idalje sedim na obali mora, u gomili ljudi koji nemaju snage više ni da plaču ni da se žale na bolove. I čekam.

23 januar 1914. Na brodu.

Ovo su poslednje misli koje ću zabeležiti jer mislim da više nisu vredne beleženja. Nalazim se na floti u koju su me smestili. Nisam saznao koje je odredište u pitanju jer nisam ni želeo. Sa obzirom na one koji me okružuju rekao bih da je moje odredište Krf, ali to je samo pretpostavka. Dugo sam razmišljao o tome želim li da znam kuda idem ili ne, i na kraju sam shvatio da to naizgled i nije važno. Saznanjem ću samo uništiti i poslednji deo moje duše koji egzistira zahvaljujući toj neizvesnosti. Ovaj osećaj dok blago Sunce dodiruje moju izmučenu kožu mogao bih uporediti sa njenim usnama. Ako zatvorim oči mogu i da je zamislim kako mi usnama miluje lice. Sećam se njenih rumenih obraza i toplih bademastih očiju. Ne sećam se mnogo toga, ali te dve stvari nikada ne bih mogao zaboraviti. Želim da preživim zarad te uspomene. Želim da načinim smisao od svega ovoga. Od svog života i ovog rata. Želim da ponovo vidim svet koji se smeje i koji voli. Želim da se izborim za život kakav sam želeo a nisam imao, i na kraju- želim da sačuvam uspomenu na ono jutro i momenat sreće koji je zauvek sačuvan u mojoj glavi kada mi je rekla da ću možda postati tata. Ja želim da ostanem živ!!!

Kajanje jedne polovine klupka ljubavi (II deo)

  -Jutros sam se probudio sasvim nesvestan činjenica koje su kaskale za mnom ovih poslednjih par dana.  U trenutku budjenja imao sam osećaj kao da je taj gorak ukus u mojim ustima samo posledica jednog lošeg sna- ništa više od toga. Medjutim, tihi i nesigurni zvuci violon čela vratili su me na sam početak moje spoznaje. Ovo je bio početak kraja. I ja nisam mogao, ili samo nisam umeo da učinim ništa kako bih usporio ono što je u ovom trenutku već delovalo neizbežno.  Kraj.

-I dok tako sedim na ivici našeg, sada prevelikog bračnog kreveta, slušam melodije koje proizvode njene ruke, i njen um.  Smejem se u sebi jer se sećam njenog pitkog glasa pre mnogo godina kako mi priča o svom instrumentu.

-Pitaš zašto baš violončelo?-
-Da, pitam!  Zar nije violina više nekako ženski instrument od violončela? A i kako ga zaboga nosiš sa sobom po cele dane! -
-Violina je krhka, suviše krhka za moje ruke. Imam osećaj da ako bih je ispustila, jednostavno bi nestala u milion sitnih komadića! Ja volim violončelo jer je prkosno, čvrsto i snažno. Njegovi tonovi su puni i oštri. Dok ga držim u rukama osećam njegove vibracije, i sa svakim započetim tonom se divim istrajnošću njegovih nota. Violina nije takva. Zvuci koje violina proizvodi su tanki i opojni.  Za nekoga ko je površan njen zvuk je pitak i lep. Ali jedino što ja čujem u njemu jeste nesigurnost i strah. Kao da je stalno na ivici ponora, i najmanja greška bi mogla dovesti do padanja. Do pucanja tonova, prekida melodije.-
-Dakle, ono što želiš da mi kažeš je da je svirati violončelo lakše nego svirati violinu?-
-Ne! To nije ono što sam ja rekla! Slušaš li me uopšte? Nisam govorila o stepenu težine savladavanja jednog instrumenta. Govorila sam o duhovnom stapanju jednog instrumenta sa njegovim izvodjačem. Ja sam suviše čvrsta i nedovoljno nežna da bih svirala violinu. Moja energija bi dosegla vrhunac i ne bih umela da je kanališem i usmerim na pravi način. Moji tonovi bi pucali, melodija bi bila isprekidana, i uništila bih svaku čar tog nežnog instrumenta. Ali violončelo je jedna druga priča. Ono upija moju energiju i svojim vibracijama je kanališe i usmerava na tačno pravi način. Shvataš li sada?-

-Moram vam priznati da je nisam baš shvatao, sve do sada. Violončelo je sada u njenim rukama zvučalo poput violine. Nije bilo te snažne energije koja bi je svih ovih godina toliko snažno ispunila, da bi već pri samom ulasku u prostoriju svi ostali zatečeni njenom aurom koja je isijavala. Iako je sa ovog mesta nisam mogao videti, već samo čuti, mogao sam osetiti njenu prozirnost i bledu senku onoga što je nekada bila njena aura.
-Nisam mogao a da ne pomislim.. Šta sam joj to učinio?!

Kajanje jedne polovine klupka ljubavi

-Šta sam to učinio?!
-Do pre par sati je ceo moj život bio u potpunosti isplaniran- ja i ona do kraja.  A šta sada?
I da joj nikada ne priznam, ja ću znati, a to je već sasvim dovoljno da se san o „zauvek“  jednom za svagda rasprši pred mojim očima!
-Zar je ona to zaslužila? Dakako da nije, ali vreme je uzelo svoj danak, ona mora da je toga već i sama svesna.. O ma šta ja to zaboga govorim! Ona je sve što sam ikada poznavao! Sve što sam saznao o ženama, o njihovoj nežnosti, toplini, pa i o njihov agresivnosti i posesivnosti, saznao sam učeći kroz nju- od nje.
-Stid me je i da gledam svoj odraz na ovom vlažnom pločniku. To više nisu moje oči, to su oči izdajice, pokleknulog borca!
-Kada sam se u OVO pretvorio? Da li kada smo pristali na društvene norme i odlučili da brak bude naš izbor nakon 30te, jer do tada šatro treba iživeti svoju mladost? Da li kada je ona prihvatila posao u Beogradu i rekla mi kako će sve ostati isto? Ili sam ovo svirepo čudovište postao onog dana kada je odbila da vodi ljubav sa mnom treći put zaredom?
-Više ni sam ne znam ko je i za šta kriv, mada to nije ni bitno. Sada više nije. Tihe reči i pogrešne odluke se oćute, ali prevara- to je greh. Iako do nje ne bi došlo da su odluke bile ispravne ili da su reči bile glasne, krivica je sada moja, jer je prevara bila moja.
-Koliko je to uopšte fer? Prema njoj, i prema meni.
-Više ni u šta nisam siguran. Noge mi klecaju zbog kilometara i kilometara koje sam prešao tražeći utehu i objašnjenje. Analizirajući svaki segment naše veze, a zatim našeg braka, došao sam do užasnog otkrića. Društvene norme koje su nas vodile, koje su nas usmeravale na „ispravne“ odluke, oterale su nas u ništavilo. Nisu dopuštale našoj ljubavi da se izvija, da se uzdiže, da raste.. Da se pokoleba, a onda opet uzdiže i raste. Naši ciljevi, želje i stremljenja se nisu razvijala u istom pravcu, već jedni ka drugima, preklapajući se, uništavajući jedni druge i čineći jedno klupko neostvarenih želja, sputanih ciljeva i nedodirljivih stremljenja. Postali smo klupko.
I dok Sunce polako izranja na površinu i greje moje bledo i od suza vlažno lice, ja shvatam da nijedno svitanje više neće biti isto. Nijedno juče, nijedno danas, i nijedno sutra. U ovom tihom kajanju, putem klupka ja se vraćam njoj.

Sreću češ naći, ako je tražiš

Uglavnom kada pišem sam vrlo nastrojena ka negativnim stvarima koje pokušavam na neki način da ismejem, iako su te iste stvari zapravo žalosne. Ali danas ipak nije jedan od takvih dana.
Želela bih da pokažem onima koji će ovo pročitati da na „ovom“ svetu, zvanom Srbija, ima i onih stvari kojima se treba ponositi.
Od kako znam za sebe, ono što sam oduvek želela bila je jedna kuca. Jedna mala, velika, slatka, lepa, sa dugim ili kratkim dlakama- kuca. Jedinica sam. Jeste, sve slatkiše jedem sama, i svu odeću nosim sama.. Ali isto tako i svoju tugu, usamljenost i patnju nosim sama. Pošto moja majka nije mogla da mi podari brata ni sestru, oduvek sam potencirala na kuci. Medjutim, moji roditelji nikada nisu bili u potpunosti za to. Uvek bi pronalazili neke razloge iz kojih bi jedna kuca bila sasvim neprimerena u našem stanu. Te smrdi, te nije za stan, te se linja. Ko će je šetati, ko će je voditi kod veterinara, i tako u nedogled.  Meni su ti razlozi oduvek bili glupi, jer kada se nešto voli, nikakav napor nije suviše težak.
Godine su prolazile i ja sam tražila kucu, i dobijala kornjače, razne glodare, ribice i koještarije. Volela sam ih ja, naravno.. Ali to jednostavno nije bilo ono što sam ja tražila. Idalje mi niko nije grejao krilo, idalje nikoga nisam šetala, idalje se ni sa kim nisam igrala, i idalje nikome nisam činila život lepšim. Zapravo, ja sam oduvek želela da imam nekoga kome ću biti potrebna i ko će me želeti, ne zato što sam mu potrebna, već zato što me voli. Na svoj čudni, slatki, kučeći način- voli. Ali nažalost, moje želje idalje nisu bile shvaćene.
Medjutim, što sam ja bila dalje od mogućnosti posedovanja jednog psa, to je moja ljubav prema psima svi više rasla. Valjda sam tako i dobila ideju da upišem veterinu. Nadam se da ću uspeti, i mogu ponosno da izjavim da neću biti jedan od onih pretencioznih veterinara koji te gledaju u oči dok im se novac obrće u džepu. Čak šta više, ono ka čemu ja težim jeste da otvorim Azil za pse u Novom Sadu, i da svaki dan budem okružena tim radosnim, veselim bićima!
Od pre par meseci sam zaista počela aktivno da tražim po internetu institucije za zaštitu pasa,  azile u okolini Novog  Sada, kao i odgajivačnice pasa. Zadivilo me je to koliko ljudi želi da pomogne takvim institucijama, i koliko se organizatori istih tih institucija bore za njihovo održavanje. Tu nije u pitanju novac, interesi ili neki položaj. Osnovni i jedini pokretač svih tih akcija jeste ljubav, i to je ono što me je najviše obradovalo!
Od tada, svaki dan redovno proveravam sajtove tih institucija, i zaista sa punim srcem mogu da kažem da je život mnogo lepše mesto, kada spoznaš dobrotu u drugim ljudima.

Ja ne znam šta One žele, ali ja imam Ljubav.

Naučnici smatraju da smo potekli od životinja, ali nekako sam do sada uvidela da jedino što smo od istih tih zivotinja preuzeli jeste agresivnost, besomučna želja za preživljavanjem i rušenje moralnih barijera u pojedinim slučajevima. Gde je nestalo to poverenje i poniznost?  Ta sreća u jednostavnosti jednog dodira? Pa kakve smo mi to evolutivne životinje postali kada ni svoje voljene ne puštamo u svoje tople postelje zbog glupih, izmišljenih „ne smem da se vežem“ razloga?
Uhvatila sam sebe pre koji dan kako razmišljam o naklonosti jednog bića drugom.  Šta zapravo znači biti naklonjen nekome? Prikloniti mu se. Usmeriti svoje težnje i svoje snove ka nekom drugom, drugačijem putu, a opet ostati pri svojim ciljevima i željenim dostignućima. Sve žene teže ka tome da u vezi budu delimično samostalne a delimično priklonjene. Svrha ženskih osoba više nije udovoljavanje muškarcima, radjanje dece porodici koja je nametnuta, i naravno odricanje svih svojih ličnih interesa. Ovo više nije patrijahalno doba, i sudbine nas , žena,  više nisu tako lako zapečaćene. Ali u kojoj meri sada iskoristiti našu „novostečenu“ slobodu? Ravnoteža izmedju samostalnosti i naklonjenosti je logičan izbor, ali u današnje vreme radja se nova vrsta žena, „unapredjena“. Žene kojima muškarci nisu potrebni. Žene koje su same sebi dovoljne.
One žele karijeru. Uspeh i novac. Muškarac je samo usputna stanica.
One žele provod. Alkohol i avanture.
One žele slavu.  Žele sreću u materijalnim, praznim stvarima.

One žele..?

....

Nežne reči poput praha, svojim tihim i vijugavim putem dospevaju do mojih ušiju. Poput tihih bubnjeva, samo ponizno odredjuju ritam. Jedan dodir na mom ramenu pretvara se u hladnu kapljicu kiše koja nesmetano prolazi kroz svaku pukotinu na mom telu. Mokra je, i očekivalo bi se da iza nje sledi blaga jeza usled hladnog otiska koji za sobom ostavlja, ali ne. Ona za sobom ostavlja topli, vlažni trag.. To nije jesenja, hladna kiša. To je bio letnji pljusak koji je nakvasio vreli, užareni asfalt koji pod njegovom težinom istiskuje toplotu iz sebe i stvara paru.. Od te pare mi je teško da dišem, i zato moji uzdasi postaju kratki, a moji pokušaji da udahnem jače ostaju nedovršeni i uzaludni.  Njegove šake klize do mojih rebara i bubnjevima se priključuje bas gitara. Uz teško okidanje žica moji kratki uzdasi postaju skoro potpuno nečujni. Toj zaglušujućem paru, priključuje se treći član i to postaje trio, zatim kvartet, kvintet.. Više ne razaznajem sve te instrumente koji se prepliću, nadopunjuju, preklapaju, jedno drugo isključuju i pojačavaju istovremeno.. Sve je to jedan veliki nesklad, potpuno ispunjen, bez ijednog praznog mesta za još koju zalutalu notu. I tada, u jednom trenu, kao da čitav intenzitet te buke polako prestaje. Polako se utišava, ali ne prestaje u potpunosti. Stvara pritisak u ušima, poput vode. I tada shvatam da je sve to oduvek bila ništa drugo no tišina. Tišina koja je potisnula sve moje prepreke, sve moje predrasude, i sve, zaista sve moje odbrambene mehanizme.  
Iz tog transa budim se sasvim svesna, nimalo lucidna, i zatičem svoje ruke i noge oko Njega. Moje šake ga čvrsto drže, kao da ću pasti ako ga puste- iako zapravo ležim. Moje srce je puno ljubavi, i dok me gleda svojim toplim očima dok se ja pretvaram da spavam, mislim se : „Ništa na ovom svetu ne može da zameni taj osećaj potpunog, svesnog predavanja svoje duše. Potpunog poverenja. Neizrecive poniznosti. I sreće zbog saznanja da je čitav život sadržan tu, u toplim rukama večne ljubavi.“
....
I dok tako ležim i razmišljam o naklonosti jednog bića drugom, moje drugo biće spušta glavu na moje grudi i zatvorenih očiju šapuće : „Spavaj mila, tu sam kraj tebe.“


Ja ne znam šta One žele.
Ali ja imam ljubav.  :)

Ljubav 21. veka

Sreća je jedna vrlo relevantna stvar. Neki  imaju moć da je pronadju čak i tamo gde je naizgled nema, a neki su toliko slepi kod očiju da je ne mogu videti čak ni da im je u svojoj punoj snazi tu, ispred nosa!  Smešno zar ne? Ili pre žalosno.

Šta je ono što zaista može ispuniti čovečiju dušu?
Da li je to novac? Ili možda moć? Sigurnost i uzvišenost?
Možda.  Kratkotrajna usplahirenost, i osmeh. Čaša je za trenutak ipak polu puna. Ali samo za trenutak, i mi smo toga i sami svesni. Ne znamo koliko će još ta euforija trajati, i zato uživamo, ali polovično. Deo misli nam beži, gubi se u svojoj nepostojanosti, u svojoj kratkotrajnosti i usplahiranost jenjava. Osmeh je idalje tu, pokušava da prikrije blagu razočaranost stvarajući paravan.
„Pa šta ako sam nesrećna? Drugi to ne moraju da znaju!“.
 I osmeh ostaje još neko vreme, a zatim i on polako nestaje..  Novokupljena krpica više nije nova, ljudi nad kojim imamo moć su se pokorili, a sigurnost i uzvišenost su dosadne!  
Šta je ono što zaista može ispuniti čovečiju dušu?
I svi ignorišu odgovor. Dosadan im je. Izlizan. Običan kliše.
Ljubav? U ovom svetu izmešanih moralnih vrednosti, pomerenih granica gde se lepota ceni više od plemenitosti, i gde ti ista ta plemenitost može doneti samo bedu i očaj, o kakvoj ljubavi mi pričamo?
Kakva to kvazi ljubav uopšte ima šanse pored takvih proždrljivaca, lažnjaka i melanholika?

....

Muzika tutnji, odurno je glasna.. Reči pesme se ni ne razaznaju, mada nisu ni bitne. Oko nje su hiljade njoj sličnih devojaka i muškaraca. Oni ne plešu, to nije ples! Oni eksponiraju svoje telo javnosti. Pa nisu valjda gladovali ni zbog čega?!
Kratke suknje, štikle od pola metra i majice koje jedva pokrivaju grudi zaslepljuju je. Guši je taj miris izmešanih parfema, cigareta i alkohola, ali ona idalje stoji, tako „obučena“ i puši svoj crveni marlboro.
Ko će joj prići? Da li onaj zgodni mladić što gleda u njene grudi „na izvol'te“ dok grli svoju devojku i šapuće joj na uho ogavne reči neke još odvratnije pesme? Ili možda onaj tamo, visoki, crni dečko na ulazu što upravo gasi svoju cigaretu u svoju treću čašu Johnnie Walkera?
Ona to ne zna. Ali uskoro će saznati, jer ko još može da se odupre njenom neprikosnovenom šarmu?
Deset minuta kasnije ona se probija kroz masu, držeći se ruku pod ruku sa dečkom nečije tudje devojke, sa namerom da mu kroz koji minut pokaže u šta se ljubav u današnje vreme pretvorila.
....

Nakon ovakvog prizora, ja jedino mogu da kažem da ta ljubav jeste dosadna, jeste izlizana i jeste kliše. Ma ona je sve to i još hiljadu loših i odvratnih prideva kojih ni sama ne mogu da se setim sada!
Vreme nam jemožda  oduzelo reč „ljubav“ ali ne i njenu suštinu.

A njena suština je ono jedino što čovečiju dušu može ispuniti, do vrha.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.