Sreda, Januar 23, 2013
1914.
10 januar 1914. Albanska obala.
Bože, ko bi rekao da ću ikada završiti ovde? Pre samo par meseci bio sam običan seljak zadužen za svoju ženu i svoj dom, a šta sam sada? Ne bih mogao ni sam sebi da odgovorim na ovo pitanje jer mislim da nisam stručan da objektivno sagledam šta sam i ko sam u ovom trenutku. Nisam ni mrtav a nisam ni živ. Možda spavam? Ni ta mogućnost nije isključena sa obzirom na to da je poslednja lepa uspomena koja stoji urezana u mom sećanju upravo ona na jutro pre nego što sam mobilisan. Možda sam jednostavno utonuo u san tada, i ova noćna mora nikako da se završi. I ovaj miris me nekako podseća na to jutro, s tim da je mnogo hladnije i da ovo mesto uopšte ne podseća na moj dom. Nisam zapravo ni siguran koji je to miris koji me podseća na to jutro, ili se to moj mozak poigrava sa mnom želeći da me ubedi da je sve ovo samo ružan san. Oh kako bih sada želeo da osetim njene tople grudi kako se privijaju uz mene. Kako me greju i hrane svojim slatkim mirisom. Voleo bih da osetim miris te zgužvane postelje koja miriše na nas, i našu ljubav. I uopšte, šta je ljubav sada do puko sećanje na neki drugi život u kojem je ona imala smisao? Sada mi o ljubavi i ne vredi da razmišljam jer ja više nisam muškarac koji ljubav može da da. Moje kosti prevučene kožom ne mogu da je zagrle i ugreju niti to može moja duša. Ja sada predstavljam samo kostur onoga što sam nekada bio i što sam mogao da pružim. Sedim na ovoj obali otudjen od svega što me okružuje pa i od samog sebe. Oko mene ima hiljade njih koji su sa mnom preživeli istu golgotu sa nadom da će kada stignemo ovde napokon biti kraj naših patnji. Morali smo da verujemo u nešto što se sada čini sasvim besmislenim. Ne bih znao kako da opišem tu nadu a ni njenu besmislenost jer to nije nešto što se oseća često. To je nada koja se budi u svakom čoveku kada iz njega nestane sva suština. Kada iz njega nestane sav smisao i sve što mu je bilo drago i vredno. Tada se budi ta nada koja nas održava dan za danom dok koračamo korak po korak ka nečemu što je možda besmisleno, ali dokle god koračamo mi smo živi. Mi postojimo. Negde van domašaja ikakve emocije, i van bilo kakvog života koji smo nekada poznavali ali postojimo. Nismo mrtvi. I zato nastavljamo da verujemo da je i besmislen cilj bolji od nemanja istog.
17 januar 1914. Albanska obala.
Čuo sam da će napokon doći po nas. Više ne znam ni ko, ni kada, jer u ovakvim trenucima više ne veruješ nikome. Ispomoć je davno trebala da stigne, ali sve što smo do sada videli bilo je još gladi i smrti koje je i pre toga bilo na pretek. Možda je ovo samo još jedno lažno obećanje koje treba da nam zavara oči i posluži kao grančica nade za koju treba da se uhvatimo dok se gušimo u gladi, bolesti i gorčini. Načuo sam da će nas voditi na različita mesta, i u mom besmislenom životu se pojavio još jedan cilj. Postojale su dve mogućnosti od koje ja nisam znao da izaberem pravu. Nije da sam se pitao gde bih želeo da odem, ali i da imam tu mogućnost nisam siguran da bih znao šta da izaberem. Ostrvo Vido sam čuo da zovu Ostrvo smrti. Govore da tamo šalju one koji će samo u Bogu pronaći zdravlje i spas jer ih u ovom životu neće više naći. Pričaju o tome kako se tamo nalazi bolnica, ali rane nas peku i svrbe. Bole nas iznutra jer smo davno prešli prag spoljašnje boli koju možemo da izdržimo. Boli nas nepravda i tuga što jedini cilj koji nam je dat u ovom životu, jer su nam svi drugi bili istrgnuti iz ruku, ne možemo da dostignemo. Ne možemo da odbranimo zemlju koja je naša, već iz nje bežimo. Naše misli se vraćaju u naša sela i naše domove i prekrivaju ih velom ljubavi da ih čuva dok se u njih ponovo ne vratimo. Mi znamo da oni više davno ne postoje, ali ta vera je u nama i dokle god ona postoji, postojaćemo i mi. Ostrvo spasa, odnosno Krf bilo je druga mogućnost. Počeo sam da razmišljam šta bi mi ono donelo. Oporavak- da. Ali šta posle? Još rata? Još patnje? I dokle? I zašto? Čiji rat mi vodimo?! Za interese nekih drugih koji se kriju u velikim prestonicama i potpisuju ugovore, komandujući nam kao svojim pijunima?! Ovo je igra za velike, a ja sam toliko malen da ne mogu ni da je zamislim u njenoj celini. I nisam jedini. Opet se u meni budi onaj bes i želja da im pokažem koliki sam ja čovek zapravo. Koliko sam snažan i koliko se varaju! Ali ja idalje sedim na obali mora, u gomili ljudi koji nemaju snage više ni da plaču ni da se žale na bolove. I čekam.
23 januar 1914. Na brodu.
Ovo su poslednje misli koje ću zabeležiti jer mislim da više nisu vredne beleženja. Nalazim se na floti u koju su me smestili. Nisam saznao koje je odredište u pitanju jer nisam ni želeo. Sa obzirom na one koji me okružuju rekao bih da je moje odredište Krf, ali to je samo pretpostavka. Dugo sam razmišljao o tome želim li da znam kuda idem ili ne, i na kraju sam shvatio da to naizgled i nije važno. Saznanjem ću samo uništiti i poslednji deo moje duše koji egzistira zahvaljujući toj neizvesnosti. Ovaj osećaj dok blago Sunce dodiruje moju izmučenu kožu mogao bih uporediti sa njenim usnama. Ako zatvorim oči mogu i da je zamislim kako mi usnama miluje lice. Sećam se njenih rumenih obraza i toplih bademastih očiju. Ne sećam se mnogo toga, ali te dve stvari nikada ne bih mogao zaboraviti. Želim da preživim zarad te uspomene. Želim da načinim smisao od svega ovoga. Od svog života i ovog rata. Želim da ponovo vidim svet koji se smeje i koji voli. Želim da se izborim za život kakav sam želeo a nisam imao, i na kraju- želim da sačuvam uspomenu na ono jutro i momenat sreće koji je zauvek sačuvan u mojoj glavi kada mi je rekla da ću možda postati tata. Ja želim da ostanem živ!!!
Au, Izabella, svaka ti čast. Bolju priču u kojoj se prepliću istorija, psihologija ličnosti, kritika rata, sećanje i ljubav odavno nisam pročitao.
Janakis, hvala ti puno. Mnogo mi znači pohvala. :)
Kris,ovo je divno.
Podseca nas da ne treba da zaboravimo kroz sta smo sve prosli i sta smo sve pretrpeli.
Samim tim sto si mesala osecanje ljubavi,bola,patnje dala si ovoj prici jedan poseban pecat.
Love u
