Svoja

Zatvori oči mila.

Noć je bila hladna. Jedna od onih što nas tera da brže hodamo, i što pre stignemo na svoje odredište. Medjutim, u isto vreme kao da nas usporava svojom hladnoćom i čini da nam se put do odredišta izduži toliko da počnemo da sumnjamo hoćemo li ikada do njega i stići. U momentu dok su mi ove misli prolazile kroz glavu, osećala sam kako mi mraz nagriza donju usnu, vrat, prste na rukama i stopala i iako sam znala da moje želje treba da budu usmerene daleko od odredišta ka kojem sam nemo koračala, moja jedina želja u tom momentu je bila da što pre stignem tamo i ugrejem svoje obamrlo telo. Oko mene je bilo toliko ljudi- neke sam znala iz vidjenja, a neke sam sada prvi put videla. Iako smo delili istu sudbinu, u tom momentu niko nije pričao. Niko nikoga nije gledao u oči, već striktno preda se. Jedino što sam mogla čuti bili su dečiji radoznali i ustreptali glasovi koji ne bi bili zadovoljni ni jednim odgovorom koji bi im bio ponudjen. Odjednom sam osetila nečiju hladnu ruku kako dodiruje moju. Taj dodir nisam osetila u potpunosti, jer moja ruka kao da više nije bila moja, već samo neki predmet zakačen za moje telo. Taj dodir je bio čudan, i nekako prijatan posle toliko dana mentalne samoće.
„Zdravo.. Znaš li gde mi je mama? Ja.. Ja zaista ne znam.. Samo je nestala, i ne mogu da je nadjem. Možeš li mi pomoći da je nadjem?“ – upitao me je tanani glasić jedne male osobe. Isprva nisam mogla da shvatim da li je u pitanju dečak ili devojčica, jer smo svi nosili ista, prljava, pocepana, prugasta odela čiji je izgled upotpunjavala kratko ošišana kosa. U tom trenutku me je pogledala svojim crnim očima koje su isijavale tu iskrenu dečiju ljubav, i u momentu sam shvatila da je u pitanju jedna mala, otudjena devojčica. Nisam znala kako da joj odgovorim na pitanje, jer sam i sama znala da od mog odgovora ne bi dobila ništa što bi je smirilo ili oraspoložilo. Naprotiv, samo bih je uplašila što bi neminovno dovelo do njenog gorkog plakanja, koje bi je nepovratno odvelo u smrt. Zato sam odlučila da je slažem..
„Ššš tiho. Dodji kod mene. Tvoja mama mi je rekla da brinem o tebi, dok se ona ne vrati… Znaš, rekla mi je da će doći ali da ti moraš biti tiha i poslušna.. Shvataš? „ – zaista nisam umela sa decom.  Nikada nisam imala priliku da imam jedno, a sve više mi je postajalo jasno da je nikada neću ni dobiti. Zato sam odlučila da prihvatim ono što mi Bog nudi..
„Ja sam Rahela. Znam da ti nedostaje mama.. I da ti je hladno.. Ali, hm, hajde da pevamo? Ali tiho, u sebi..  Ne naglas. Ta pesma će biti naša tajna.. Hajde. . „
I dok su nam pahuljice padale na gole glave i kvasile nam ono malo kose što je na njima ostalo, spirale su strah i beznadje u kojim smo se kupali. Osećala sam toplinu te male ruke u mojoj koja me je sa vremena na vreme stisnula jače, a zatim i ja nju, da joj uzvratim- to je značilo da smo dobro.
Pred zoru smo stigli u Birkenau. Bio je to najveći posed koji sam u životu videla. Bio je ogroman i zastrašujuć već na prvi pogled. Izvijao se nad nama stvarajući neprijatan osećaj u našim praznim stomacima. Znala sam da je ovo poslednje mesto koje ću videti u svom životu, ali ljubav koja je poput puzavice obavila moje srce, na pomisao smrti ove malene devojčice, stiskala ga je sve jače i jače, terajući ga da ispušta gorke tečnosti koje su me trovale iznutra ka napolje.
Zvala se Eva. Bila je malena, jedva da je imala 5 godina. Zapravo nije ni bila svesna gde se nalazi, i zašto. Mada, moram priznati da niko od nas nije suštinski shvatao zašto. Sve smo mi znali teorijski, to nam niko nije morao reći. Ali mi nismo želeli odgovor od bilo koga. Mi smo žudeli za odgovorom od Boga samog. Zašto?! Zašto svi mi?! Zašto baš mi?! Zar su oni toliko bolji od nas?! Pa čak i da jesu, zašto ovaj moj nedugi život dobija smisao tek sada, kada je već na samom izmaku?!
Mislim da kada bi se naše misli i naša pitanja, koja smo sami sebi postavljali iz dana u dan, mogla čuti naglas.. Mislim da bi se onda još hiljadama godina kasnije mogli čuti vapaji naših ogorčenih duša koje su na sebi, od samog rodjenja, imale rok trajanja. Dani su prolazili, i jedino što smo mogli bilo je da činimo šta nam se kaže. Uveče, kada bismo mogli da spavamo, pričala bih joj priče do duboko u noć jer joj je sve teže bilo da zaspi. Pričala bih joj priče o svetu koji se nalazi iza ovih zidina, o svetu koji diše i živi, o svetu koji čeka na nju.  Pričala bih joj o ljubavi i sreći. O dobroti drugih ljudi. Pričala sam joj o svemu što nikada nije doživela, i što verovatno nikada i neće. Stezalo me je u grudima na svaku ružnu pomisao, ali sam to vešto skrivala blagim osmehom.  Vreme je prolazilo, ali nam je vremena isto tako i ponestajalo. Prošlo je tačno dva meseca od kako smo stigli ovde i novi ljudi su pristizali. Bilo nas je previše. Gomilali su nas kao stoku, i puštali nas da se guramo, borimo i trunemo u sopstvenoj prljavštini i teskobi.  Znala sam da nam se kraj bliži. Osećala sam to u celoj sebi, i u srcu i u malom prstu na nozi. Osećala sam to toliko jako da sam mogla taj osećaj i nacrtati i obojiti.
Jednog dana su nas samo pokupili pod izgovorom da treba da se okupamo.
„Ajde brže malo! Vidite kako ste prljavi! Neću ni da vas pipnem! „- urlali su na nas i gurali nas sa svih strana. Ja sam držala Evu za ruku i pričala joj :
„Eva, to nije obično kupanje, znaš? Vidi.. mi ćemo sada tamo da udjemo.. Da, da.. svi ćemo biti zajedno. Neću te pustiti.. Ali, Eva, to je čarobna voda. Nećeš je ni osetiti na svojoj koži ali ima jedna tajna.. Ako zatvoriš oči i jako, jako poželiš da nestaneš odavde i vidiš svoju mamu, ta čarobna voda će ti pomoći mila, znaš.. Dakle, kada udjemo, nemoj da mi pustiš ruku, samo me čvrsto drži i zatvori oči i jako, jako zaželi da nestanemo. Važi? „
U toj silnoj gužvi, borila sam se da me ne razdvoje od nje svim silama svog bića. Neki su me grebali, a drugi su me grizli, ali ja je nisam pustila. Kada su nas sve stavili u tu prostoriju sa tuševima, zatvorili su vrata sa velikom bukom. Odjednom je počelo da se čuje nešto čudno, ali ja sam znala da je to gas.
„Rahela, jel sad? Jel sad da zatvorim oči?“- pitala me je radosno.
„Da, mila.. Sad.“

[Odgovori]

Ovo je priča koja me je rasplakala. Toliko dobro prenesena emocija, zaista svaka čast!
Pozdrav, drago mi je da si ovde (:

[Odgovori]

Samo što se nisam rasplakala.Vidi se da je napisano sa dosta emocija.Sjajan je:)

[Odgovori]

Sad si me rasplakala.Ti sa svakom svojom pricom pogodis pravo u srce.
pozdrav! :)

[Odgovori]

Dirljivo, savršeno napisano, prepuno emocija.