Ja ne znam šta One žele, ali ja imam Ljubav.
Naučnici smatraju da smo potekli od životinja, ali nekako sam do sada uvidela da jedino što smo od istih tih zivotinja preuzeli jeste agresivnost, besomučna želja za preživljavanjem i rušenje moralnih barijera u pojedinim slučajevima. Gde je nestalo to poverenje i poniznost? Ta sreća u jednostavnosti jednog dodira? Pa kakve smo mi to evolutivne životinje postali kada ni svoje voljene ne puštamo u svoje tople postelje zbog glupih, izmišljenih „ne smem da se vežem“ razloga?
Uhvatila sam sebe pre koji dan kako razmišljam o naklonosti jednog bića drugom. Šta zapravo znači biti naklonjen nekome? Prikloniti mu se. Usmeriti svoje težnje i svoje snove ka nekom drugom, drugačijem putu, a opet ostati pri svojim ciljevima i željenim dostignućima. Sve žene teže ka tome da u vezi budu delimično samostalne a delimično priklonjene. Svrha ženskih osoba više nije udovoljavanje muškarcima, radjanje dece porodici koja je nametnuta, i naravno odricanje svih svojih ličnih interesa. Ovo više nije patrijahalno doba, i sudbine nas , žena, više nisu tako lako zapečaćene. Ali u kojoj meri sada iskoristiti našu „novostečenu“ slobodu? Ravnoteža izmedju samostalnosti i naklonjenosti je logičan izbor, ali u današnje vreme radja se nova vrsta žena, „unapredjena“. Žene kojima muškarci nisu potrebni. Žene koje su same sebi dovoljne.
One žele karijeru. Uspeh i novac. Muškarac je samo usputna stanica.
One žele provod. Alkohol i avanture.
One žele slavu. Žele sreću u materijalnim, praznim stvarima.
One žele..?
....
Nežne reči poput praha, svojim tihim i vijugavim putem dospevaju do mojih ušiju. Poput tihih bubnjeva, samo ponizno odredjuju ritam. Jedan dodir na mom ramenu pretvara se u hladnu kapljicu kiše koja nesmetano prolazi kroz svaku pukotinu na mom telu. Mokra je, i očekivalo bi se da iza nje sledi blaga jeza usled hladnog otiska koji za sobom ostavlja, ali ne. Ona za sobom ostavlja topli, vlažni trag.. To nije jesenja, hladna kiša. To je bio letnji pljusak koji je nakvasio vreli, užareni asfalt koji pod njegovom težinom istiskuje toplotu iz sebe i stvara paru.. Od te pare mi je teško da dišem, i zato moji uzdasi postaju kratki, a moji pokušaji da udahnem jače ostaju nedovršeni i uzaludni. Njegove šake klize do mojih rebara i bubnjevima se priključuje bas gitara. Uz teško okidanje žica moji kratki uzdasi postaju skoro potpuno nečujni. Toj zaglušujućem paru, priključuje se treći član i to postaje trio, zatim kvartet, kvintet.. Više ne razaznajem sve te instrumente koji se prepliću, nadopunjuju, preklapaju, jedno drugo isključuju i pojačavaju istovremeno.. Sve je to jedan veliki nesklad, potpuno ispunjen, bez ijednog praznog mesta za još koju zalutalu notu. I tada, u jednom trenu, kao da čitav intenzitet te buke polako prestaje. Polako se utišava, ali ne prestaje u potpunosti. Stvara pritisak u ušima, poput vode. I tada shvatam da je sve to oduvek bila ništa drugo no tišina. Tišina koja je potisnula sve moje prepreke, sve moje predrasude, i sve, zaista sve moje odbrambene mehanizme.
Iz tog transa budim se sasvim svesna, nimalo lucidna, i zatičem svoje ruke i noge oko Njega. Moje šake ga čvrsto drže, kao da ću pasti ako ga puste- iako zapravo ležim. Moje srce je puno ljubavi, i dok me gleda svojim toplim očima dok se ja pretvaram da spavam, mislim se : „Ništa na ovom svetu ne može da zameni taj osećaj potpunog, svesnog predavanja svoje duše. Potpunog poverenja. Neizrecive poniznosti. I sreće zbog saznanja da je čitav život sadržan tu, u toplim rukama večne ljubavi.“
....
I dok tako ležim i razmišljam o naklonosti jednog bića drugom, moje drugo biće spušta glavu na moje grudi i zatvorenih očiju šapuće : „Spavaj mila, tu sam kraj tebe.“
Ja ne znam šta One žele.
Ali ja imam ljubav. :)
