Sreću češ naći, ako je tražiš
Uglavnom kada pišem sam vrlo nastrojena ka negativnim stvarima koje pokušavam na neki način da ismejem, iako su te iste stvari zapravo žalosne. Ali danas ipak nije jedan od takvih dana.
Želela bih da pokažem onima koji će ovo pročitati da na „ovom“ svetu, zvanom Srbija, ima i onih stvari kojima se treba ponositi.
Od kako znam za sebe, ono što sam oduvek želela bila je jedna kuca. Jedna mala, velika, slatka, lepa, sa dugim ili kratkim dlakama- kuca. Jedinica sam. Jeste, sve slatkiše jedem sama, i svu odeću nosim sama.. Ali isto tako i svoju tugu, usamljenost i patnju nosim sama. Pošto moja majka nije mogla da mi podari brata ni sestru, oduvek sam potencirala na kuci. Medjutim, moji roditelji nikada nisu bili u potpunosti za to. Uvek bi pronalazili neke razloge iz kojih bi jedna kuca bila sasvim neprimerena u našem stanu. Te smrdi, te nije za stan, te se linja. Ko će je šetati, ko će je voditi kod veterinara, i tako u nedogled. Meni su ti razlozi oduvek bili glupi, jer kada se nešto voli, nikakav napor nije suviše težak.
Godine su prolazile i ja sam tražila kucu, i dobijala kornjače, razne glodare, ribice i koještarije. Volela sam ih ja, naravno.. Ali to jednostavno nije bilo ono što sam ja tražila. Idalje mi niko nije grejao krilo, idalje nikoga nisam šetala, idalje se ni sa kim nisam igrala, i idalje nikome nisam činila život lepšim. Zapravo, ja sam oduvek želela da imam nekoga kome ću biti potrebna i ko će me želeti, ne zato što sam mu potrebna, već zato što me voli. Na svoj čudni, slatki, kučeći način- voli. Ali nažalost, moje želje idalje nisu bile shvaćene.
Medjutim, što sam ja bila dalje od mogućnosti posedovanja jednog psa, to je moja ljubav prema psima svi više rasla. Valjda sam tako i dobila ideju da upišem veterinu. Nadam se da ću uspeti, i mogu ponosno da izjavim da neću biti jedan od onih pretencioznih veterinara koji te gledaju u oči dok im se novac obrće u džepu. Čak šta više, ono ka čemu ja težim jeste da otvorim Azil za pse u Novom Sadu, i da svaki dan budem okružena tim radosnim, veselim bićima!
Od pre par meseci sam zaista počela aktivno da tražim po internetu institucije za zaštitu pasa, azile u okolini Novog Sada, kao i odgajivačnice pasa. Zadivilo me je to koliko ljudi želi da pomogne takvim institucijama, i koliko se organizatori istih tih institucija bore za njihovo održavanje. Tu nije u pitanju novac, interesi ili neki položaj. Osnovni i jedini pokretač svih tih akcija jeste ljubav, i to je ono što me je najviše obradovalo!
Od tada, svaki dan redovno proveravam sajtove tih institucija, i zaista sa punim srcem mogu da kažem da je život mnogo lepše mesto, kada spoznaš dobrotu u drugim ljudima.
